Dr Psihoterapeut Zoran Milivojević
Oni umanjuju životnu energiju osobi koja nosi bolna sećanja iz detinjstva i mladosti, poput raznih nesreća, neuspeha, odbacivanja, izdaja, razočaranja i raskida, a koji su povezani s besom, stidom, strahom, teskobom, osećanjem niže vrednosti, ljubomorom, razočaranošću.
Od pojave psihoanalize pre više od stotinu godina, opšte je prihvaćena ideja da nečije detinjstvo u značajnoj meri određuje osobine odrasle ličnosti.
Transakciona analiza otišla je korak dalje jer tvrdi da svaki odrasli čovek u sebi nosi svoje „unutrašnje dete”, kao i da to dete na osnovu svojih doživljaja i poruka koje dobija od roditelja stvara neku vrstu scenarija svog budućeg života. Međutim, mnogo je primera da je neko imao užasno detinjstvo, a da je izrastao u pozitivnu osobu. Drugim rečima, nečija nepovoljna prošlost ima uticaja, ali nikako nije direktni uzrok niti je opravdanje za nečije negativne osobine. Nisu toliko važni ni negativni događaji koje je neko doživeo u svojoj prošlosti koliko su važni iskrivljeni zaključci koje je data osoba izvela iz ovih doživljaja. Upravo ti zaključci o sebi, drugima i svetu, koje je osoba „naučila” služe kao pravila po kojima kasnije živi. Kada tokom odraslog života ljudi odbace zaključke za koje su se uverili da su pogrešni, i zamene ih ispravnim, tada njihova nepovoljna prošlost prestane da ih definiše kao osobe.
Linija života
Svako ko se osvrne iza sebe i pogleda liniju svog proteklog života može prepoznati raznorazne događaje i situacije u kojima se loše osećao. To mogu biti nesreće, neuspesi, odbacivanja, izdaje, razočaranja, raskidi, razvodi itd. Svaka od ovih situacija povezana je s nekim neprijatnim osećanjem: besom, stidom, strahom, teskobom, osećanjem niže vrednosti, ljubomorom, razočaranošću, itd. Zato svako od ovih bolnih sećanja stvara neku vrstu „emotivnog čvora” na liniji života.
Kako su emocije neka vrsta psihičke energije – ime dolazi od lat. e- i movere, što znači „pokrenuti” – svaki od ovih čvorova za sebe vezuje izvesnu energiju koju oduzima od životne energije ili elana date osobe. Prema tome, što je više ovih emotivnih čvorova u nečijoj prošlosti, osoba je s manje životne energije.
U dubini psihe ovi emotivni čvorovi funkcionišu kao psihički kompleksi. Svaki kompleks je sastavljen od određenog uverenja i emotivnog naboja. Kompleksi otežavaju svakodnevno življenje tako što se aktiviraju svaki put kada se u savremenom životu pojavi nešto što je slično sa sadržajem kompleksa. Sličnost osobu podseti na prošlost, oslobodi se emotivni naboj iz prošlosti, a njena reakcija na sadašnjost postaje ili preterano intenzivna ili neodgovarajuća na neki drugi način. Bez obzira da li to tumačimo psihičkom projekcijom ili regresijom osobe u neko prošlo stanje, kompleksi ometaju funkcionisanje u sadašnjosti.
Kako emotivni čvorovi vezuju i odvlače životnu energiju i zamagljuju pogled na stvarnost, oni su nešto čiji nastanak treba sprečiti ili ako su nastali, treba ih razmrsiti.
Najbolji način da se spreči stvaranje ovih emotivnih čvorova jeste razgovor s drugim bliskim ljudima. Neprijatna osećanja fokusiraju svest na problem, zbog čega onaj ko ih doživljava gubi širinu i dubinu sagledavanja problema. Drugi su tu da osoba s njima „svari” datu situaciju, da je sagleda šire i dublje, da joj ne pripiše preveliku važnost. Iz svake negativne situacije može se nešto naučiti što je korisno, ali to novo znanje ne sme biti takvo da ograničava ili sužava izbore u novim životnim situacijama.
Sve ovo posebno važi za decu. Roditelji po prirodi stvari dobro poznaju svoju decu i mogu primetiti da se dete loše oseća, da ga nešto muči. Njihov zadatak je da tada saznaju šta dete muči i da mu svojim znanjem i odraslim razmišljanjem pomognu da datu situaciju „svari” kako ne bi nastao emotivni čvor.
Razgovor pomaže
Kada je reč o odraslim ljudima koji imaju emotivne čvorove, uvek je najbolje razgovarati s nekim stručnim. Psihoterapija nije samo za poremećene, već i za ljude koji vode računa o mentalnoj higijeni. Isti efekat ima i razgovor s nekim savetnikom ili kompetentnim koučom. Samim tim što svoje doživljaje pretvara u reči, osoba počinje mnogo jasnije da razmišlja o bolnim sećanjima.
Ako nema dobrog sagovornika, osoba može pomoći sama sebi. Vraćajući se i preispitujući svoje emotivne čvorove iz prošlosti, osoba ih može sagledati na novi način, šire i dublje, i tako im oduzeti važnost, čime smanjuje energiju „zarobljene” emocije. To je ono što se naziva „rad na sebi”. Svi oni koje muče povremena sećanja na događaje koji su stariji od godinu i po, trebalo bi da se usmere na razrešenje svojih emotivnih čvorova.
Izvor Časopis politika online
